Na dočeku Nove godine u Podgorici, u organizaciji Culture Club Podgorica, uz crnogorski sastav Perper nastupiće i jugoslovenska rok ikona Dejan Cukić. Tim povodom, za Glas Zabjela sa Dejanom Cukićem je razgovarala Maja Radomirović.
Dobrodošli u Podgoricu! Prošlo je tačno 10 godina od Vašeg poslednjeg albuma Ubrzanje! (Multimedia Records). Da li trenutno radite na novim pjesmama?
Da. Tokom proteklih deset godina objavili smo samo kompilaciju «Priče o ljubavi» sa dve nove pesme. Skoro čitavu 2018. godinu proveli smo u radu na novom albumu koji je skoro gotov. Ostalo je da snimimo nekoliko detalja u poslednjoj pesmi i da se onda dugo prepiremo oko miksa (smijeh). Nadam se da ćemo ipak da završimo novi album za proleće 2019.
Muzičku karijeru ste započeli u sastavu Bulevar. Nakon toga ste bili član sastava Bajaga i instruktori. S obzirom na to da su 80-te bile muzički lude godine, da li biste izdvojili neku uspomenu iz tog perioda?
Bilo je to jedno sasvim drugo vreme i danas deluje kao da se događalo nekim drugim ljudima. Mnogo lepih avantura ostalo je u sećanju, ali ja se opirem nostalgiji i ne volim mnogo da se bavim time.
Nakon rada u Instruktorima napravili ste Spori ritam bend 1987. godine. Postava se nije često mijenjala, u čemu je tajna?
U korenu benda Spori Ritam je prijateljstvo. Klavijaturista Dragan Mitrić i ja napravili smo prvi bend još kada smo bili četvrti razred osnovne škole. Bili smo i zajedno u Bulevaru, a Dragan je čak svirao prvih par meseci u Instruktorima… I ostali članovi su se uklopili u to. Svi su normalni, odgovorni ljudi koji dele strast prema muzici i zajedničkoj svirci. Svi koji su otišli iz grupe vođeni nekim svojim putem i dalje su drugari i skoro svi su se bar malo “upisali” u novi album.
Šta Vas više ispunjava solo nastupi ili nastupi sa bendom?
Ja uživam u nastupima. Volim da pevam i sviram i zabavljam ljude. Svaki izlazak na binu za mene je poseban i uvek dajem sve od sebe. Svirke sa Sporim ritmom su nezamenjive, ali uživam i u solo – žurkama koje mi omogućavaju da sviram neke pesme koje volim, a koje nikada ne bih izvodio na koncertima.
Kada pogledamo Vašu karijeru, nepromijenjen je i Vaš pozitivan stav, veselost, smijeh. Radili ste i kao rok novinar, preveli ste mnoge autobiografije i biografije, šta Vam je značajnije: muzika, novinarstvo, prevodi, pisanje?
Sve je to vezano za muziku. Ja obožavam muziku i mislim da u osnovi svake od tih mojih delatnosti leži potreba da svoju strast prema muzici delim sa drugim ljudima. Onda oni mogu da biraju šta im je najznačajnije… neko voli moje pesme, neko žive nastupe, neko knjige ili prevode, neko one nekadašnje dočeke sportista (smeh)… Svestan sam da sam na taj način možda i štetio karijeri jer najšira publika voli jednostavnije likove, ali utoliko su mi draži ljudi koji su imali strpljenja da prihvate moju svestranost.
Očekuje Vas nastup u Podgorici u novogodišnjoj noći, imate li poruku za Podgoričane?
Dragi prijatelji, dođite da se dobro zabavimo. Obećavamo dobru svirku i raspoloženje, a vi ponesite osmeh i pridružite nam se da ispratimo još jednu godinu naših zajedničkih neponovljivo vrednih života.
Dejan Cukić rođen je u Beogradu 4. novembra 1959. godine i od djetinjstva postao zaražen rokenrol virusom koji su u to vreme širili The Beatles, The Rolling Stones i ostali heroji muzičke revolucije šezdesetih godina. Započeo je svoju karijeru već kao tinejdžer da bi početkom osamdesetih, kao frontmen grupe Bulevar, osetio prve uspjehe u tadašnjoj Jugoslaviji.
Posle dva objavljena albuma Bulevar prestaje sa radom i Dejan se 1984. uključuje u stvaranje sastava Bajaga i instruktori koji će uskoro prerasti u najveću i najtiražniju atrakciju jugoslovenske scene. Na vrhuncu popularnosti ovog benda, odlučuje se da krene sopstvenim putem. Okružen ekipom odličnih muzičara pod nazivom Spori ritam bend, objavljuje seriju zapaženih albuma, praćenih uvijek atraktivnim koncertima.
Dejan Cukić predstavlja jednu od retkih pouzdanih institucija naše nestabilne muzičke scene. Iako nikada u vrhu lista popularnosti, sa pjesmama kao što su “Ja bih da pevam”, “Stranac u Beogradu”, “Nebo jedino zna”, “Letnje kiše”, “Fantastičan dan”, “Julija” i mnoge druge, ostavio je iskrenije svjedočanstvo o jednom vremenu i dublji trag u podsvijesti slušalaca nego čitava produkcija hitova za jednokratnu upotrebu koji se zaboravljaju u roku od par mjeseci.
Paralelno karijeri muzičara, svih ovih godina tekla je i Cukićeva posvećenost pisanju o muzici. Započeo je kao saradnik omladinskog lista «Zdravo» još 1979. godine, a nastavio u ulozi jednog od urednika izuzetno tiražnog lista «Rock» i vječite «Hit strane» Politikinog Zabavnika. Poslednjih desetak godina manje se bavi novinarstvom, a više publicistikom i prevođenjem sa engleskog jezika.
Objavio je knjige «Muzika je najbolja» (biografija Frenka Zape), «The Rolling Stones – Uputstvo za upotrebu» i «45 obrtaja – priče o pesmama». Poslednji naslov označio je i početak saradnje sa izdavačkom kućom Laguna za koju je uradio prevode autobiografija Erika Kleptona, Kita Ričardsa i Bilija Ajdola, kao i biografija Dejvida Bouvija, Mika Džegera, sastava Led Zeppelin, Depeche Mode, The Beatles i Pink Floyd.
