Upoznavanje članova naše zajednice je od početka bio jedan od ciljeva našeg časopisa. Tim povodom smo razgovarali i sa Dejom Đurišićem, čija je strast prema automobilizmu i lovu prepoznata u čitavom naselju, ali i šire. Dejov servis i žuta fića samo su neke od tema o kojima smo razgovarali.
Kada ste počeli da se bavite automobilizmom i zašto Vas je baš taj sport privukao? Koji automobil ste vozili?
Počeo sam da vozim trke 1977.godine. Prošlo je znači četrdeset godina od kada sam se prvi put oprobao u toj vrsti vožnje. Staza je tada bila od Podgorice do Fundine. Već na prvoj trci koju sam vozio bio sam treći. Uvijek sam vozio fiću, nikad nisam vozio drugo auto, niti su me drugi automobili interesovali.
Koliko je teško pripremiti fiću za trke? Šta je sve potrebno i koliko je to skup hobi?
Veći dio tog automobila sam prepravljao, od fiće je uglavnom ostala školjka. Mogla je voziti 220 km/h, toliko sam je i vozio, koliko god je mogla maksimalno da razvije brzine, ja sam je tako vozio. U početku je to bila fića od 1000 kubika, a kasnije sam sa kubikažom dolazio i do 1400. Fića je onda imala 120 konja. Naštelovana je maksimalno i radi maksimalno. Vozim je onoliko koliko može. Za npr. 6 km razdaljine treba mi 5 litara benzina. Ali ja sam ljubitelj automobilizma pa mi to ne smeta.
Motor su mi dijelom radili u Bjeljini, auspuh u Italiji, prednji trap sam kupio u San Francisku, kočnice u Njemačkoj. Sastavljana je praktično od djelova iz cijelog svijeta. Moja Fića danas je klase 1.4 hobi. Da biste vozili u okviru jedne klase bitno je da auto ne prelazi tu kubikažu, a sve ostalo možete na njemu da radite. Ali ovo jeste skup sport. Četiri gume koštaju 1000 eura, a nakon četiri do pet trka one su već istrošene i tu im je kraj. Trenutno koristim Dunlop gumu trinaesticu.
Koji je bio vaš prvi klub?
Moj prvi klub je bio Zabjelo. Sada ga više nema, nažalost, ugasio se. Trenutno vozim za klub “Crmnica”.
Imate li trenera, nekoga ko Vas priprema?
Ne, ja sam sam svoj vozač i trener. Glavno je da se auto napravi dobro i da ne izazoveš neki udes. Sada, kada je već prošlo mnogo godina, više mi nije bitno ni prolazno vrijeme, glavno mi je da trku završim uspješno i kad izađem iz automobila da je sve u redu sa njim.
Koja je po Vama najteža staza za vožnju?
Vozio sam trku na Trojicama, bilo je odlično. Tu je i trka je na Lovćenu. Lovćen je ubjedljivo najteža naša staza. Ima 156 krivina, najduža je i najteža. Glava Zete-Bogetići je oko 6km dužine pa se dva puta vozi, a Lovćen staza je duga oko 12km. Teško je i zapamtiti. Cetinjani su u malo boljoj poziciji, malo bolje je poznaju. Franjo Kunčer je dugo držao rekord te staze, a sada je to Jole Aćimić. To je veliki vozač. I on i mladi Asanović su veliki vozači, samo kad bi imao neko da uloži u njih. Andrej Pavićević, takođe dobar vozač je sin Joša Pavićevića, prvog trkača Zabjelčanina koji je kasnije odselio za Australiju. Četiri ili pet godina je Andrej bio prvak Australije.
Ko su još poznati vozači sa Zabjela?
Na Zabjelu je bilo još trkača. Poznat je i Božo Đurišić, moj brat od strica koji je bio jedan od najuspješnijih iz oblasti automobilizma. Zabjelo je uvijek imalo bogatu auto-moto tradiciju. Prvi trkač Zabjelčanin je bio, kako sam već rekao, Jošo Pavićević, zatim Božo Đurišić, Ratko Pavićević, Boro Vujović. Šuro Galičić je držao Auto-moto savez Zabjelo, kao i Slobo Šofranac, Dejo Tomanović…
Ko je po vama najbolji crnogorski automobilista?
Po meni je to Goran Asanović. Franjo Kunčer je bio atraktivan vozač, ali po meni je Asanović najtačniji vozač, broj jedan. Mladi Aćimić je takođe odličan, kao i Goranov sin. Nažalost, kod nas je automobilizam zamro, a nekada je bio izuzetno organizovan i posjećen.
Znamo da se bavite i lovom. Kada ste počeli da lovite i kada se uopšte javila ljubav prema tom sportu?
Rano sam počeo sa lovom. I to sa stricem. Imao sam 10 godina. Lovili smo lovačkom puškom na jezeru. Lovile su se nekad šljuka i jarebica, ali ja danas najviše volim da lovim patku i gusku. Divljač ne lovim. Ja sam lovac ptičar. U poslednje vrijeme idem, dva ili tri puta godišnje, u Vršac i u Zrenjanin da lovim. Vršački ritovi, Banatski Karlovci su takođe dobra mjesta za lov. Uglavnom lovimo guske, mještani ih spremaju kao vrhunski specijalitet. Bavio sam se i streljaštvom, mnogo sam volio i taj sport, mada je za njega potreban uporan trening.
Jeste li i u lovu osvajali neke nagrade?
Godine 1985. bio sam prvak Jugoslavije u lovu sa psom. Nije to samo takav lov da vi pucate na plijen i pas onda dođe i donese ga. Ne ide to tako. Dobar pas nanjuši plijen, zna gdje je i navede te. Osmotri. Kad ubijete pticu, date mu znak i on pođe i donese je. Bio sam prvak i u Obrenovcu i širom Jugoslavije. A imao sam dobrog psa. Sa tim psom sam išao i na Prvenstvo svijeta u Umag.
Volite li i automobilizam i lov podjednako?
To su moje dvije velike ljubavi, trke i lov. Trke vozim u sezoni trka, ali do otvaranja sezone lova. Onda idem u lov. I tako cijeli život, svake godine.
Kao mali smo gledali Vaše pse, pomalo se i bojali. Sjećamo se psa Bandoga, od njega smo se i plašili.
To je bio dobar pas. Dobio sam ga od druga, Baćka Peličića, sada pokojnog. Nažalost, neko mi ga je otrovao, a ukrali su mi i dobrog ptičara.
Najviše volim da vodim poentere u lov. A za lov na jezeru koristim i labradora. On služi samo da donese plijen, da lovac ne bi gazio u vodu. Dobio sam dobrog labradora od druga, Ranka Radulovića iz Nikšića. Nudili su mi veliki novac za poentera ali nisam htio da ga prodam. Trenutno imam tri psa.
Jesu li to klasični lovački psi ili znaju da budu privrženi vlasniku?
Labradori znaju da budu izuzetno privrženi, to je takva rasa. A lovački su strogo za lov.
Za nas koji ne poznajemo lov ispričajte kakav je Vaš lovački dan i koja su uopšte pravila u lovu, koji su dani lovačkog zabrana?
U lovu je bitno poštovati zabran. Uglavnom je zabran od 15. marta do 15. avgusta i to se mora obavezno poštovati. Ima još jedna vrsta zabrana – “u teren” zatvara se 1. januara i otvara se 1. avgusta.
Na pticu se lovi u čeker, na čekanje, zađe se čamcem na jezero, među trsku i čeka se, da te ptica ne može osjetiti. A najbolje se lovi kad je najveće nevrijeme.
Šta spada u lovačku opremu? Koliko košta lovačka puška?
Puška, municija, pas, auto, čamac, motor za čamac je nešto bez čega se ne može zamisliti uspješan lov. Dobio sam novu lovačku pušku od dobrog druga. Inače samo puška košta oko 6.500 eura, a potrebna su značajna sredstva i za municiju. U lovu se ostane od rano ujutru do uveče, pa je potrebno imati i veliko strpljenje i ljubav prema ovome sportu. Dešavalo se da ostanemo i da prenoćimo na jezeru.
Potrebna je i dobra zaštitna odjeća, jakne, jer u lovu može biti veoma hladno. Desilo mi se jednom da mi poznanik prevrne čamac. Nije imao iskustva u lovu, nije umio da se ponaša i potpuno ga prevrne, a to je bilo 7.januara. Posle toga nisam više htio da idem u lov sa neiskusnima.
Gdje idete u lov i šta najčešće lovite?
Prokletije su predivne za lov. Lijepa priroda, bogatstvo biljno i životinjsko. Tamo sam ulovio tetrijeba. Ulovio sam ga sa 25 metara razdaljine, a čekao sam ga 2-3 dana. Inače, nije tačno da je tetrijeb glupa ptica. Samo zna da bude neoprezan u sezoni “pjevanja”. Moguće ga je uloviti u sezoni borovnica, jer se tetrijeb spusti niže da bi jeo borovnice.
Na kraju, da li je ljubav prema automobilima uslovila da otvorite servis? Koje godine je on otvoren? Sjećate li se koliko je zaposlenih, mladih, šegrta, prošlo kroz Vaš servis?
Servis je otvoren prije više od 20 godina. Ne mogu se sjetiti koliko je radnika i šegrta prošlo kroz servis. Bilo ih je na stotine. I uvijek dolaze kod mene i dan danas. A bio sam strog jer mi je bilo važno da mušterija bude zadovoljna. Nije se smjelo desiti da se mušteriji auto ošteti ili da mu nešto fali.
Da li nove samouslužne perionice ugrožavaju posao?
Ugrožavaju naravno. Ali se auto ne može dobro oprati u samouslužnim perionicama. Može se oprati samo spolja, a unutra zavisno od vaše volje, ali uglavnom slabo.
Fotografije priložio sagovornik
Intervju je prvi put objavljen u trećem broju časopisa Glas Zabjela, maja 2017. godine
